„НЕВИДЉИВИ“
ПРИЈАТЕЉИ
Емисија "Завичај", 17.02.2013.
Медијски јавни сервис Војводине ТВ Војводина почела је емитовање
документарног филма „Други сусрет“,
који ће бити приказан у пет епизода.
Ријеч је о документарном филму Жељка
Мирковића и продукцијске куће „Оптимистик филм“ која се бави темом
успостављањем веза, па на крају и личним пријатељством двојице официра који су
ратне 1999. године били на супротним странама.
Америчког пилота чувеног „невидљивог“
бомбардера Ф-117, ДЕЈЛ ЗЕЛКА,
обореног у Буђановцима 27. Марта 1999,
и пуковника Војске Југославије ДАНИ ЗОЛТАНА, који је као командант 3.
ракетног дивизиона 250. Ракетне бригаде командовао... а потом и оборио
„необориви“ амерички авион.
На филму се радило пуне четири године.
Снимани су бројни кадрови из живота ове двојице јунака, њихових породица,
свакодневног посла и радних навика, размишљања... Филм је премијеру доживио у
Њу Јорку и Вашингтону половином октобра прошле године, да би већ за двије
недјеље био приказан и у Београду и неколико мјеста по Србији, наравно, у присуству
обојице јунака и чланова њихових породица. Ево сада, и за широки аудиторијум,
на ТВ Војводина.
У првој епизоди коју смо имали прилику да
видимо, доминира исказ америчког пилота... он описује сваку секунду своје
драме... од катапултирања, позива у помоћ, страха од заробљавања,
размишљанима.... комбиновано с плачом његове жене, којој су саопштили да је
авион оборен, послије неколико минута снимци су обишли свијет.... Она плаче и
моли се, само да јој се жив врати кући.
Дејл Зелко је прије него ли је погођен,
извршио задатак, и објашњава да је он погодио циљ. Ратни поход назива МИСИЈА.
Али филм се не бави тиме шта је резултат „мисије“, тј. Шта је он то погодио, ко
је од тог поготка погинуо или рањен, ко отрован осиромашеним уранијумом, ко ће
и послије колико година од тога добити рак! Како ће скончати, колике ће
породице због тога патити, и какве ће њихове трауме бити!
Али филм је филм, и можемо потпуно
разумјети да он, иако документаристички, може имати и своје умјетничке домете,
подручје фикције у којем аутор има слободу и начине да спаја неспојиво, па и да
нашим агресорима даде шансу да „перу своју прљаву савјест“. Међутим, серија је
најављивана и као ТОПЛА ПРИЧА О ПРАШТАЊУ! Поставља се питање: КО ТО И КОМЕ, У
ИМЕ НАРОДА СРБИЈЕ, може да опрости БОМБАРДОВАЊЕ наше дјеце, породица, кућа,
мостова, фабрика (којих данас немамо), радних мјеста (којих данас немамо)....
Избомбардовали су нам нашу будућност, а неко би да им опрости? Убили су нам
1008 људи, од мале дјеце, цивила, аутобуса, возова, путника, до војника,
обичних и оних са чином генерала! И никоме ништа.
Можда и то можемо приписати само једном
ауторском филму.
Али никако не можемо разумјети ЗАШТО је тај филм
помогло Министарство културе Србије, Покрајински секретаријат за културу
Војводине и ТВ Војводина, дакле јавни медијски сервис, и дакле парама свих нас,
пореских обвезника.