понедељак, 2. јул 2018.

КО КЛЕПЋЕ А КО КЛЕПЕЋЕ?

КО КЛЕПЋЕ А КО КЛЕПЕЋЕ?

КЛЕПАЊЕ

Када Жељко Бурсаћ изаће на сцену, у личкој народној ношњи, залегне над косом, и ударцима клепца одбројава године нашег прогонства, равномјерно, у једнаким временским размацима, онда је то веома снажна сцена, то је и визуелна и звучна хармонија, са снажном поруком, да један народ страдава већ толико година и да страдању још увијек краја нема.
То је, добри мој Јоване, КЛЕПАЊЕ, у најпозитивнијем смислу.
Одрастао сам и сам, клепћући косу, припасујући тоболицу и косећи ливаду ручно.
Симболика је велика. Ваља њиву окрчити! Али потребно је пуно снаге и вјештине да се суочимо са њивом и откосом.

Сваки дио програма, који си таксативно навео, и косце, и попове, и пјеваче и играче, а посебно дјечицу која је наступала... и запитао ме јавно, сматрам ли то "клепетањем", одговарам ти оно што знаш и сам и што је у тексту јасно написано - није то клепетање и не сматрам да је то клепетање.


КЛЕПЕТАЊЕ

Али, кад организатор нема јасну идеју и циљ манифестације, кад нема поруку свом народу и читавом свијету, поводом Свјетског дана избјеглица, кад нема реалну, објективну анализу стања кризе избјеглилштва у Србији, и кад нема нити један једини захтјев да се наш положај побољша,
онда је то, за мене - КЛЕПЕТАЊЕ! 

Тај клепет је употпунио Вулин изјавом какву, тим поводом, даје већ годинама:

Србија грађане не дијели (на ове и оне, овакве и онакве...),
и
Србија ће и даље наставити борбу да рјешавања проблема избјеглица...

То је оцјена са позиција државе.
За мене нетачна.
Имамо ли ми, Крајишници, своју оцјену нашег стања.
И можемо ли ми, прогнани, бар тога дана,  да изнесемо нашу оцјену?

Дакле, није проблем ни Вулин, ни било ко из власти, проблем је у њиховим позиварима, који их позивају да нам они кажу како нам је, јер ми то не знамо! Тиме цијели крајишки корпус у Србији карактеришете као једну обезглављену, аморфну масу. Није ли то увреда за читав крајишки род?

Није моја намјера била, образлажући зашто нећу учествовати,
да увриједим било којег појединца, нити рад неког друштва.
Ја се тиме, једноставно нисам бавио.
У фокусу моје пажње, у том тексту, било је поменуто окупљање, и учестала ПОЈАВА, политичког удвориштва и злоупотребе крајишких удружења у политичке сврхе, која је толико узнапредовала да ће потпуно обесмислити рад наших друштава.

Ја управо стајем у заштиту крајишких друштава (и оне дјеце, и пјевача и играча, и косаца...), да се деполитизују и помогну у њиховом раду.


ИСТОРИЈА "МАНИФЕСТАЦИЈЕ"

Јесам, учествовао сам од самог почетка. Зашто сам учествовао?
Тада је било друго вријеме. Крајишници су још увијек били заплашени од било каквог окупљања, због бруталности режима на који смо били дочекани 1995.

Не рече ли Вучић на Рачи, послије 20 година, ДОБРОДОШЛИ КРАЈИШНИЦИ?
Дакле, признаде и он да нисмо били добродошли.
Зашто нисмо?
Шта су разлози?
Хоћемо ли их чути у било каквој резолуцији у Народној скупштини?
Ето вам озбиљних тема на којима требате порадити.

Кад је кренуо "Крајишки откос" био сам мишљења да би једно масовније окупљање, а посебно уз кошњу траве и на ливади, са витешким играма, ослободио и охрабрило Крајишнике, да би било љековито за повратак нашег духа.
Временом, како је манифестација напредовала, напредовале су и несугласице међу организаторима. Стекао сам утисак, да добре организације прелазе под контролу државе и одузима им се крајишки идентитет. У том увјерењу, престао сам да учествујем.

То се десило и са "Крушедолским звонима". То је сад свесрпски сабор, и нема везе са изворном идејом. Одавања поште пострадалим западнославонским Србима.
Сад тамо своје политичке говоре држе они који имају најмање моралног права на то.
Знамо како се понијела Република Српска у страдању Западне Славоније, па и касније, Книнске Крајине. До сада нисмо чули извињење, у име оних, који су тад били на власти.

Лани сам пристао да учествујем на Бусијама, јер су се појавили нови организатори, а посебно што је првог дана био озбиљан научни скуп на тему идентитета Срба Крајишника, с циљем да се изда зборник радова. Који је и штампан.
За други дан сам пристао да учествујем уз услов, да се јавно прочитају четири захтјева која упућујемо држави, и да се ти захтјеви, првог радног дана писмено доставе надлежним органима.
Четири тачке наших захтјева, због кише, нису прочитане него препричане окупљеним Крајишницима, а службено на писарнице надлежних органа никада нису достављене.
Дакле, организатори су ме преварили.

Овогодишњи скуп је имао само забави и спортски садржај.
И наравно, политички.
Од суштине није остало ништа, само политизација. Претворен у странчарење.
Клепетање је дакле надјачало звук чистог и милозвучног клепања.
Политичка бука је надјачала цвркут тих малих славуја.
Добили смо какофонију.

У пола литре првокласног, далматинског вина, неко је долио десет литара воде чесмуше. Хтјело се до квантитета, а не квалитета. 

Неки од твојих сарадника, организатора, недавно су се сликали по политичким трибинама појединих странака.

Сада су умислили да број људи који се окупи на Бусијама представља њихову политичку снагу!?
Па ваљда је сваки Крајишник власник свог бирачког гласа и мисли својом главом.
Ко ће било коме наредити како да гласа? Којешта!

Опет ћу поновити.
Крајишници треба да се баве политиком, да учествују у власти, али зна се како се до тога долази. 
На изборима. Истакне се кандидатура, политички програм, па убјеђујеш људе да гласају за тебе. И ако их гласа довољан број, ето те на власти.

Бавити се странчарењем кроз друштва Крајишника, која имају други задатак и циљеве, значи, злоупотребљавати та друштва, и разбијати их. Кад постану инструмент ове или оне странке, чланови ће та друштва напустити. Или ће их напустити дио чланова. И културни живот Крајишника ће замријети.

Није ме нико путио да изразим свој став у тексту КЛЕПАЊЕ И КЛЕПЕТАЊЕ.
Сад би то могла бити увреда за мене, јер сам, како се наслућује, инструмент у нечијим рукама. Па чекам неке налоге, мандате да нешто извршим, шта ли.
Морам те разочарати, не радим ни по чијем налогу или упутству.
Вјеворавтно немам још увијек политичку цијену.


О ЕМИСИЈИ "ЗАВИЧАЈ"

Волонтерски, дакле о свом трошку, покушавам јавно, обрађивати крајишке теме.
Сваки уторак, 5-6 радних сати поклањам мом крајишком народу. И тако већ 660 недјеља.
О емисији можеш слободно рећи што хоћеш, па и да је то клепетање, неће ме увриједити, јер ко се јавним послом бави, изложен је суду јавности. Никакав проблем.

Обзиром на реакције које је мој текст "Клепање и клепетање" изазвао, ја сам већ постигао циљ. А мој циљ је искључиво да размишљамо и јавно износимо своје ставове.

Добио сам преко двадесет позитивних реаговања, објавио једно, али ћу и твоје реаговање објавити, јер сматрам да тиме подстичемо једни друге на културан дијалог о важним питањима.
Можда узнапредујемо још који корак у комуникацији и промишљању наше стварности.


УЈЕДИЊЕЊЕ КРАЈШНИКА!?

Предлажеш да поведем "уједињење Крајишника".
Никада ми то није падало на памет, је не видим ни сврхе ни циља.

Не разумијем, због чега се води грчевита борба око неких великих уједињења, стварања фронта, кровних организација?
А да истовремено не поштујемо ни Владу и Скупштину РСК у прогонству!

Шта значи кад неко окупља 48, или 72, или 18 удружења?
Чему то служи?
Колико смо тада јаки, и јесу ли сви у тим удружењима јединствени у некој намјери?
Колико чланова броје та удружења?
Хоћемо ли у рат?
Па се пребројавамо. Да видимо колико ће бити рамена која ће носити пушку?
Не разумијем ту врсту математике.
Ваљда је битније, имамо ли јасан циљ и методу како до њега доћи, него списак оних који на томе раде.

Наша друштва треба да раде оно због чега постоје.
Неки да пјевају, нека играју и свирају, неки да се баве српским језиком и писањем књига, вечерима поезије,неки израдом народних ношњи и организацијом прела, неки спортом, његовањем традиције и важних датума, организацијом путовања у родни крај, и тако све редом.
Некада појединци могу учинити већу корист за свој народ него било каква удружења.
Не смијемо занемарити појединце, који су даровити и спремни да се жртвују за добробит свога народа.
Оно што је најважније, требало би да се међусобно уважавамо и поштујемо.
Да се одазивамо једни другима и идемо у госте, да би неки други пут, ми били домаћини.

Сарадња и комуникација са властима на свим нивоима је неопходна.
Ми Крајишници смо увијек били одани својој држави, увијек лојални и конструктивни.
Ми се морамо борити за бољи живот наших људи.
Да остваре сва своја права као равноправни грађани, а не да буду дијељени по томе, припадају ли некој странци или не.
Наша друштва морају бити деполитизована, иначе ће нестати.

А ко год жели у политику, добро је дошао.
Јавно и транспарентно.
Е ту је потребна масовност, да би се узело што више гласова.
Уђите у политичку странку, или оснивајте неку нову. Па окупљајте широке фронтове.

И да не бих више клепетао,
поставићу и ја ево, два питања, из најбоље намјере, како би се отклониле неке сумње или дилеме:

ПИТАЊА:

1. У позиву на манифестацију "Крајишке игре, пјесме...." пише да се она организује већ шесту годину! Како је то могуће, кад је лани била прва по реду, а Координација је основана и уписана у АПР, 2016. године?

2. Да ли бисте били љубазни да објавите списак тих 48 удружења, чланица Координације, и да за сваку напишете колико има активних чланова? 


Ако буде одговора на ова питања, бићу захвалан.
Свако добро ти желим!

Сава Смољановић



Јован С. Вученовић - реаговање на текст "Клепање и клепетање"

Реаговање Јована Вученовића на мој текст "Клепање и клепетање", који је он послао на већи број електронских адреса, објављујем и на овом блогу, поштујући новинарско правило: Саслушај и другу страну!
Више од тога, у жељи да унаприједимо комуникацију Крајишника, поштујући и другачије мишљење.

Ево Јовановог текста:





Уважени Саво Крајишниче.

Послије подужег размишљања и двоумљења одлучио сам да се ипшак огласим, пошто си ме без разлога и без иакаквог оправдања омаловажио и понизио, па сматрам за потребним да изнесем нека своја размишљања.
Како сам ја један од оних који „клепају и клепетају“, како си нас лијепо нагрдио, ваљда ћеш ми дати за право  да те замолим да ми објасниш тко то и на који начин „клепа и клепета“. У мојем крају ријеч „клепетање“ имала је погрдно значење „причање без везе“ или „траћење времене без икаквог ефекта“

Прије свега свака ти част што си се окуражио да наведеш неке од пробелма протјераних Крајишника са њихових вишевјековних огњишта. С обзиром да си редовно присутан на једном од јавних медија, предлажем ти да иницираш сазовање „СВЕСРБСКОГ САБОРА УЈЕДИЊЕЊА КРАЈИШНИКА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ“, када то нису успјели како кажеш ови што „клепају и клепетају“.

Чуди ме да си себи дао за право да сва удружења сврсташ у исти ЛОШ И НЕГАТИВНИ КОШ, а да се прије тога ниси ни потрудио да сазнаш бар нешо о раду тих појединаца и удружења, што у сваком случају наводи на помисао да си то учинио по нечијој наруџби или тенденциозно смишљено.
Да ли свештенство цркве Свети Ћирило и Методије који су одржали опело погинулим и несталима „клепају и клепећу“?

Да ли удружења прогнаника који су положили вијенце за све погинуле, настрадале и нестале Крајишнике на спомен чесму у Бусијама „клепају и клепећу“?
Да ли представници Војске Републике Србије, који су скували гра илити пасуљ и исти подијелили присутном народу, су дошлки да „клепају и клепећу“?
Да ли уважени гости са државног и локалног нивоа  власти „клепају и клепећу“ како ти рече?
Да ли дијеца учесници ове манифестације који имају од 5 – 12 година „клепају и клепећу“?
Да ли КУД-ови и појединци учесници ове манифестације који чувају културу, обичаје и градицију свога краја од заборава „клепају и клепећу“?

Да ли Културно – историјски центар Крајишника, који јавности представља књижевно стваралаштво не само писаца из Крајине, „килепају и клепећу“?
Да ли 30 косаца, који су се окупили да покажу своје знање и обичаје кошења са косачком ужином то чине „клепањем и клепетањем“?

Морам да ти кажем да је у организацији овогодишње манифестације активно било укључено више оде 40 људи кроз: Комисија за литерарно – књижевно стваралаштво, Комисија за народне обичаје, Комисија за културно – забавни програм, Комисија за безбједност, Комисија за сарадњу са војском и другим институцијама, Комисија за организацију терена манифестације и Главни организациони одбор, а међу њима је било официра, економиста, инжињера, правника, професосра, ... па те питам да ли су сви они „клепали и клепетали“?

Сигурно читаш новине „Српско коло“ и у њима си могао прочитати да Крајишници овакве или сличне манифестације одржавају широм Србије, а нарочито Војводине, па богами и у нашој дијаспори широм свијета, али нисам имао прилике чути да си те манифестација окитио са „клепањем и клепетањем“.

Да ли је било „клепања и клепетања“ и на претходних осам ових менифестација, на којима си ти био главни водич на бини, а изгледа да није, пошто је главни организатор тих манифестација био други човјек (твој земљак кордунаш)?
Сигурно да постоји још „да ли“, али и ово је довољно. Не очекујем твој одговор ни на ове  „да ли“, али ипак очекујем да уложиш своје знање и моћи да нас напокон ујединиш, јер ти то очито знадеш, само чекаш да ти неко даде мандат. И ево имаш моју подршку, а вјерујем и свих осталих Крајишника.
На крају само једна констатиација, предпостављам да ти неби били баш све једно када би нетко твоју емисију „Завичај“ на радију, који водиш већ 13 година, назвао емисијом „клепања и клепетања“.
Могу се сложити са тобом да ова манифестација, која се као културно –витешка манифестација налази у програму Туристичке организације ГО Земун, може још квалитетније осмислити и организовати, али то не значи да ми који смо изнијели овогодишњу манифстацију „клепамо и келпетамо“. Можда нисмо оправдали очекивања твоја, па можда и још неких других, али то неби тгребао да буде разлог да нас понизаваш и омаловажаваш, већ би ми било драже да си нам сугерисао шта све треба да се уради да ова манифестација буде на још већем завидном нивоу. У сваком случају биље ишта него ништа.

С поштовањем. Један од организатора „клепања и клепетања“, иако сматрам да то нисам ни по којем критерију, а та товја малициозна квалификација ме натјерала да ти изнесем неке моје теме и дилеме.

                                                                                                                                                                    Јован С. Вученовић