субота, 21. новембар 2020.

Генерал ЈНА Петар Стипетић наредио напад на Слуњ и разоружање ЗНГ!

Познато је да је Слуњ ослобођен од паравојних снага сецесионистичке Хрватске, 16. новембра 1991. године.

Познато је, да је овом нападу претходио процес стрпљивог преговарања са властима у Слуњу, и да је у тим преговорима, у присуству цивилних посматрача Европске мисије, јасно стављено до знања да у Слуњу није спорна цивилна власт ХДЗ. Да ће се поштовати воља грађана и да се постојећа власт сматра легитимном.

Оно што је било спорно, то су наоружане јединице ЗНГ, као и припадници МУП који више нису били саставни дио Оружаних снага СФРЈ, што је било кршење Устава и пратећих закона о одбрани и оружаним снагама, те угрожавање безбједности српског становништва које је живјело на подручју општине Слуњ.

Познато је и да је након неуспјелих преговора, напад на Слуњ извршен, да су се наоружане хрватске снаге повукле у правцу Велике Кладуше и Цазинске Крајине, водећи са собом, милом или силом и цјелокупан народ.

Слуњ је ослобођен уз минималне губитке у људским животима.

А планирано је другачије.

Јула 1991. године на војни полигон у Мрзлом пољу, из Загреба је, из касарне "Маршал Тито" извучен (иако не у цјелости), 65. Заштитни моторизовани пук, којим је командовао пуковник Милан Шупут, а начелник Оперативних послова је био ппук. Мирко Радаковић.

Генерал-мајор ЈНА Петар Стипетић, који је тада био на позицији Начелника оперативних послова 5. Војне области, 

наредио је и потписао наредбу о нападу на Слуњ

који има извршити поменути 65. Заштитни моторизовани пук а са циљем разоружања паравојних хрватских јединица.

Пук је у складу са наредбом развијен у почетну борбену линију, Плијеш-Чатрња-Мелница, међутим до напада није дошло јер је командант пука био свјестан да има младу и релативно необучену војску и да би заузимање Слуња могло проузрочити крвопролиће (као и оно у Вуковару).

До напада није дошло, уз разноразне изговоре.

Дошло је и до друге наредбе, пук је опет развијен у борбени положај и опет није дошло до крвопролића, а поменути официри су од Стипетића били жестоко критиковани и позивани на одговорност, за неизвршење борбеног задатка!

Двије недјеље након ове друге наредбе, Хрватска државна телевизија је у Дневнику објавила вијест, да се генерал Петар Стипетић ставио на располагање Туђману и Хрватској војсци. Одмах је добио виши чин и постао замјеник Антуна Туса, а касније је постао и Начелник главног штаба ХВ (Главног стожера) са највишим генералским чином.

Слуњ је требао бити као и Вуковар, мјесто страдања што већег броја и цивила и људи под оружјем, како би се сецесионистичка Хрватска у свијету приказала као ЖРТВА, те како би испословала подршку најмоћнијих земаља (и глобалиста) у разбијању СФРЈ, и како би Хрватска што брже испословала међународно признање нове државе.

Хрвати у Слуњу као и цјелокупна хрватска јавност треба да зна, да је Петар Стипетић и тадашње хрватско политичко и војно руководство, били спремни да их жртвују. Да је било по наредби Петра Стипетића, велики број Слуњана би изгинуо, што је он и желио.

Пуковник Чедо Булат, Србин, радиће стрпљиво на новој стратегији. Формирана је Тактичка група 2, од јединица Територијалне одбране.

На Слуњ су напад извршиле јединице ТО, а ЈНА је пружила само логистику. Ниједна наоружана јединица ЈНА није ушла у Слуњ, а резултат преговора које је са српске стране водио ппук Мирко Радаковић, дали су за резултат да је скоро дошло до потписивања споразума о разоружању и политичко руководство је било спремно да га потпише, али је наредба из Загреба била да ЗНГ неће положити оружје, већ су дигли цјелокупан народ и напустили територију Слуња. Па и то је као, нека жртва.

Касније ће, августа 1995. двојица сарадника и колега из службовања у ЈНА, Чедо Булат и Петар Стипетић, један другом пружити руке. Први да преда остатке технике Кордунашког корпуса, други да прихвати предају као побједник.

Први који је спасио хрватске цивиле у Слуњу, а они га прогласили за агресора, монструма и четника, и други којега херојем и ослободиоцем, а у ствари, он их је жртвовао, јер је то било потребно Хрватској.


Овај чланак пишем на Аранђеловдан,

Крсну славу Српске општине Слуњ.

Свима који славе овај дан, као градску славу, ЧЕСТИТАМ!



С а в а    С м о љ а н о в и ћ 

Центар за културу и информисање општине Слуњ

Српски радио Слуњ



 


среда, 15. јануар 2020.

ДАНИ СРПСКЕ КРАЈИНЕ У СРПСКОЈ АТИНИ 2019

ВЕЛИКИ КРАЈИШКИ НАРОДНИ ЗБОР


Одржан је 28. децембра 2019. године, у Новом Саду, и то пети, јубиларни пут.

Овога пута имао је два садржаја. 
У амфитеатру спортског центра СПЕНС, одржан је округли сто на тему признавања ратног стажа и статуса борца припадницима Српске војске Крајине, 
а у Српском народном позоришту била је премијера дугометражног документарног филма МЕЂ НАРОДОМ И МЕЂ СНОМ, 
посвећен академику и трибуну Срба у Хрватској, академику Јовану Рашковићу и Србима у Хрватској и Крајини.

Организатори су били: 
Удружење ОТАЏБИНСКИ ПОКРЕТ, на челу са Драгомиром Лалићем
и удружење Др ЈОВАН РАШКОВИЋ, на челу са академиком Драганом Шкорићем.








Послије Новогодишњих и Божићњих празника, организатори су приредили и свечану вечеру за све учеснике у програму манифестације ДАНИ СРПСКЕ КРАЈИНЕ У СРПСКОЈ АТИНИ - 2019.
Заслужнима су додијељене и ЗАХВАЛНИЦЕ, а претходно су уручене и три ПЛАКЕТЕ. 
Захвалницу је добио и аутор Емисије ЗАВИЧАЈ - СЛОБОДНА КРАЈИНА.











Слијева на десно: Сава Смољановић, академик Драган Шкорић
Ранка Срдић, Драгомир Лалић, Лаура Вујковић
Сава Смољановић