Крајина као полупано огледало

У 364. издању емисије "Завичај", између осталог можете чути и текст
"Крајина као полупано огледало"....

 

...

Крајина је попут полупаног огледала, у чијем лупању су учествовали многи. И не само то, наставили ситнити већ полупане дјелиће, газећи нас упорно и још! Како огледало никада више не би било састављено и употребљиво. Како бисмо изгубили појам о свом изгледу!

Ми сада, годинама, стрпљиво, сакупљамо дјелиће тога стакла, и врло пажљиво га лијепимо у једну цјелину.... да се једног дана поново у њему видимо и препознамо!

То наше Крајишко огледало је већ прилично спојено и у њему већ постоји наш одраз.

Што је више дјелића и њему, наш одраз је љепши и љепши и све више личимо на себе!

Дуго смо били забезекнути, када се у њему погледамо, а видимо наказу, каквом су нас направили! То није био наш одраз и наша слика. 

Ни садашња слика није наша права слика.

Али ми ћемо устрајати... до краја... огледало до краја саставити, углачати... па кад се у њему погледамо, и када нас други погледају, да засијамо пуном љепотом!

Не желимо ми да изгледамо ни љепше ни боље него што јесмо. Не желимо да нас уљепшавају. Желимо да изгледамо само ОНАКВИ КАКВИ ЈЕСМО!

Е, да нам је то постићи – да опет видимо НАШЕ ЛИЦЕ – ОНОЛИКО ЛИЈЕПО КОЛИКО ЈЕСТЕ...

И НАШУ ДУШУ – ОНОЛИКО ДОБРУ КОЛИКО ЈЕСТЕ...

Боже мили, A ГДЈЕ БИ НАМ БИО КРАЈ!?