РЕАГОВАЊЕ:
Поштовани г. С. Смољановићу,
вечерас на кратко, по страни оставих своје рукописе. Сјећања одлажем у ладицу живота... 'ватам се тастатуре (наливперо се осушило) и обраћам се Теби, знанцу и незнанцу, новинару и човјеку, водитељу и свједоку, Теби који си са разлогом одбио да учествујеш у "Паради заборава" у Бусијама, љета господњег 2018. године.
Теби који не желиш у име Крајишника свој понос продати на пулту срамоте. И то баш на Свјетски дан избјеглица.
Но, прије тога ријеч двије о нечем другом. Срео сам те у емисији "Мисли крајишки", пажљиво читао постављена питања слушаоца, коментаре, Твој начин вођена ове емисије... размишљао, застајао, процјењивао и закључивао.
Признајем, емисија ми се свидјела, али тада нисам одгонетнуо Твоје намјере. Прегрубо би било рећи да сам сумњао (а можда и јесам?) у Тебе, из једног и највећег разлога: Крајишка сумња нас убија. Прво, сумњиве нам вјешто подмећу. Друго, продаваче магле вјешто бране. Остајем по страни. Нека у мене сумњају, ја сам се насумњао?
Одбијањем да учествујеш у "Бусијској паради појединаца" и једном од посљедњих опијела за Крајишким Србима Твој углед у мојим очима, и у овим реченицама је до неба порастао.
Спрдњу са Крајишницима си лијепо описао, а о Избјеглиштву све рекао.
Да, и ја сам Избјеглица.
Избјеглица бијаше и суза моје покојне мајке за њеном кућом, кравом и судбином.
1995. године су нас ишчупали из коријена. Затим нас почеше "лијечити" резањем неосушених грана, поткресивањем младица и пјевањем завичајних пјесама. За терапију задужише "баштоване наше несреће" који умију, знају и хоће све крајишке главе под један кров уселити. И врата за њима закључати.
Пљувању у здрав мозак Избјеглицама никад краја. Пакети помоћи се дијеле у Црвеном крсту у Главном граду, а вриједност тог пакета доказује у Бусијама.
Станове за избјеглице свечано почињу и свечано завршавају у Кабинетима превара.
Избјеглице на леђима и даље носе своју наивност упаковану у заблуду запечаћену надом – биће боље.
У Хрватској Крајишка земља нестаје, посљедње свијетло гасе бајним и вајним саопштењима и пријетњама свезнајућих Предсједника, Секретара, Заступника, Главних, Споредних...
У Бусијама се доказује Крајишка "Избјегличка срећа". Доказују их имена која нећу да помињем, која не заслужују ништа друго него да се јавно извину сваком Крајишнику - лично. Нећу да спомињем људе који су вјештином безобразлука пресадили коријен своје "крајишке политике" у политику "српске видовитости".
Србији не мањка обећања, а Крајишницима превараната. На свјетски дан избјеглица Крајишници ће слушати бјелосвјетске барабе. И њима тапшати. Глас "Прелеџија" у Бусијама ће надјачати јаук читавих крајишких села. Грачац, Кореница, Петриња, Вргинмост, Книн... тек у пролазу неко помене.
Самопроглашене "крајишке вође" Завичај добро виде са Скупштинске говорнице, или у њихову част са високо подигнуте позорнице.
Србија постаде Крајишко позориште! Завјесе навлаче "вође крајишника".
Свјетски дан избјеглица г. Саво у Бусијама ће се за коју годину славити као Дан захвалности Хрватској. Да не би мржње и политике, гдје би се тако групно и радосно Крајишници окупљали? У селу на Кордуну које је имало свега 20 до 100 кућа.
Мани то, тако мало народа да слуша велике вође?
Виде Бусија, виде политичара, виде нас колико нас још оста!? Виде Србије, виде Срба! Има нас свуда. Од Обровца до Огњене Земље, а неки тамо се буне?
Г. Саво,
вријеме је да завршим писање. Посљедњи листови горе наше још зелене. Вјешти записивачи турају нас у књиге, а политичари на плакате.
И не одазивајте се г. Саво Смољановићу на позиве слијепих, не идите тамо гдје глуви причају... и Вама и мени ће бити лакше!
Враћам се своме записивању.
Записано око Свјетског дана избјеглица 2018.
Никола Кобац, Избјеглица
Нема коментара:
Постави коментар
Коментар: