понедељак, 2. јул 2018.

КО КЛЕПЋЕ А КО КЛЕПЕЋЕ?

КО КЛЕПЋЕ А КО КЛЕПЕЋЕ?

КЛЕПАЊЕ

Када Жељко Бурсаћ изаће на сцену, у личкој народној ношњи, залегне над косом, и ударцима клепца одбројава године нашег прогонства, равномјерно, у једнаким временским размацима, онда је то веома снажна сцена, то је и визуелна и звучна хармонија, са снажном поруком, да један народ страдава већ толико година и да страдању још увијек краја нема.
То је, добри мој Јоване, КЛЕПАЊЕ, у најпозитивнијем смислу.
Одрастао сам и сам, клепћући косу, припасујући тоболицу и косећи ливаду ручно.
Симболика је велика. Ваља њиву окрчити! Али потребно је пуно снаге и вјештине да се суочимо са њивом и откосом.

Сваки дио програма, који си таксативно навео, и косце, и попове, и пјеваче и играче, а посебно дјечицу која је наступала... и запитао ме јавно, сматрам ли то "клепетањем", одговарам ти оно што знаш и сам и што је у тексту јасно написано - није то клепетање и не сматрам да је то клепетање.


КЛЕПЕТАЊЕ

Али, кад организатор нема јасну идеју и циљ манифестације, кад нема поруку свом народу и читавом свијету, поводом Свјетског дана избјеглица, кад нема реалну, објективну анализу стања кризе избјеглилштва у Србији, и кад нема нити један једини захтјев да се наш положај побољша,
онда је то, за мене - КЛЕПЕТАЊЕ! 

Тај клепет је употпунио Вулин изјавом какву, тим поводом, даје већ годинама:

Србија грађане не дијели (на ове и оне, овакве и онакве...),
и
Србија ће и даље наставити борбу да рјешавања проблема избјеглица...

То је оцјена са позиција државе.
За мене нетачна.
Имамо ли ми, Крајишници, своју оцјену нашег стања.
И можемо ли ми, прогнани, бар тога дана,  да изнесемо нашу оцјену?

Дакле, није проблем ни Вулин, ни било ко из власти, проблем је у њиховим позиварима, који их позивају да нам они кажу како нам је, јер ми то не знамо! Тиме цијели крајишки корпус у Србији карактеришете као једну обезглављену, аморфну масу. Није ли то увреда за читав крајишки род?

Није моја намјера била, образлажући зашто нећу учествовати,
да увриједим било којег појединца, нити рад неког друштва.
Ја се тиме, једноставно нисам бавио.
У фокусу моје пажње, у том тексту, било је поменуто окупљање, и учестала ПОЈАВА, политичког удвориштва и злоупотребе крајишких удружења у политичке сврхе, која је толико узнапредовала да ће потпуно обесмислити рад наших друштава.

Ја управо стајем у заштиту крајишких друштава (и оне дјеце, и пјевача и играча, и косаца...), да се деполитизују и помогну у њиховом раду.


ИСТОРИЈА "МАНИФЕСТАЦИЈЕ"

Јесам, учествовао сам од самог почетка. Зашто сам учествовао?
Тада је било друго вријеме. Крајишници су још увијек били заплашени од било каквог окупљања, због бруталности режима на који смо били дочекани 1995.

Не рече ли Вучић на Рачи, послије 20 година, ДОБРОДОШЛИ КРАЈИШНИЦИ?
Дакле, признаде и он да нисмо били добродошли.
Зашто нисмо?
Шта су разлози?
Хоћемо ли их чути у било каквој резолуцији у Народној скупштини?
Ето вам озбиљних тема на којима требате порадити.

Кад је кренуо "Крајишки откос" био сам мишљења да би једно масовније окупљање, а посебно уз кошњу траве и на ливади, са витешким играма, ослободио и охрабрило Крајишнике, да би било љековито за повратак нашег духа.
Временом, како је манифестација напредовала, напредовале су и несугласице међу организаторима. Стекао сам утисак, да добре организације прелазе под контролу државе и одузима им се крајишки идентитет. У том увјерењу, престао сам да учествујем.

То се десило и са "Крушедолским звонима". То је сад свесрпски сабор, и нема везе са изворном идејом. Одавања поште пострадалим западнославонским Србима.
Сад тамо своје политичке говоре држе они који имају најмање моралног права на то.
Знамо како се понијела Република Српска у страдању Западне Славоније, па и касније, Книнске Крајине. До сада нисмо чули извињење, у име оних, који су тад били на власти.

Лани сам пристао да учествујем на Бусијама, јер су се појавили нови организатори, а посебно што је првог дана био озбиљан научни скуп на тему идентитета Срба Крајишника, с циљем да се изда зборник радова. Који је и штампан.
За други дан сам пристао да учествујем уз услов, да се јавно прочитају четири захтјева која упућујемо држави, и да се ти захтјеви, првог радног дана писмено доставе надлежним органима.
Четири тачке наших захтјева, због кише, нису прочитане него препричане окупљеним Крајишницима, а службено на писарнице надлежних органа никада нису достављене.
Дакле, организатори су ме преварили.

Овогодишњи скуп је имао само забави и спортски садржај.
И наравно, политички.
Од суштине није остало ништа, само политизација. Претворен у странчарење.
Клепетање је дакле надјачало звук чистог и милозвучног клепања.
Политичка бука је надјачала цвркут тих малих славуја.
Добили смо какофонију.

У пола литре првокласног, далматинског вина, неко је долио десет литара воде чесмуше. Хтјело се до квантитета, а не квалитета. 

Неки од твојих сарадника, организатора, недавно су се сликали по политичким трибинама појединих странака.

Сада су умислили да број људи који се окупи на Бусијама представља њихову политичку снагу!?
Па ваљда је сваки Крајишник власник свог бирачког гласа и мисли својом главом.
Ко ће било коме наредити како да гласа? Којешта!

Опет ћу поновити.
Крајишници треба да се баве политиком, да учествују у власти, али зна се како се до тога долази. 
На изборима. Истакне се кандидатура, политички програм, па убјеђујеш људе да гласају за тебе. И ако их гласа довољан број, ето те на власти.

Бавити се странчарењем кроз друштва Крајишника, која имају други задатак и циљеве, значи, злоупотребљавати та друштва, и разбијати их. Кад постану инструмент ове или оне странке, чланови ће та друштва напустити. Или ће их напустити дио чланова. И културни живот Крајишника ће замријети.

Није ме нико путио да изразим свој став у тексту КЛЕПАЊЕ И КЛЕПЕТАЊЕ.
Сад би то могла бити увреда за мене, јер сам, како се наслућује, инструмент у нечијим рукама. Па чекам неке налоге, мандате да нешто извршим, шта ли.
Морам те разочарати, не радим ни по чијем налогу или упутству.
Вјеворавтно немам још увијек политичку цијену.


О ЕМИСИЈИ "ЗАВИЧАЈ"

Волонтерски, дакле о свом трошку, покушавам јавно, обрађивати крајишке теме.
Сваки уторак, 5-6 радних сати поклањам мом крајишком народу. И тако већ 660 недјеља.
О емисији можеш слободно рећи што хоћеш, па и да је то клепетање, неће ме увриједити, јер ко се јавним послом бави, изложен је суду јавности. Никакав проблем.

Обзиром на реакције које је мој текст "Клепање и клепетање" изазвао, ја сам већ постигао циљ. А мој циљ је искључиво да размишљамо и јавно износимо своје ставове.

Добио сам преко двадесет позитивних реаговања, објавио једно, али ћу и твоје реаговање објавити, јер сматрам да тиме подстичемо једни друге на културан дијалог о важним питањима.
Можда узнапредујемо још који корак у комуникацији и промишљању наше стварности.


УЈЕДИЊЕЊЕ КРАЈШНИКА!?

Предлажеш да поведем "уједињење Крајишника".
Никада ми то није падало на памет, је не видим ни сврхе ни циља.

Не разумијем, због чега се води грчевита борба око неких великих уједињења, стварања фронта, кровних организација?
А да истовремено не поштујемо ни Владу и Скупштину РСК у прогонству!

Шта значи кад неко окупља 48, или 72, или 18 удружења?
Чему то служи?
Колико смо тада јаки, и јесу ли сви у тим удружењима јединствени у некој намјери?
Колико чланова броје та удружења?
Хоћемо ли у рат?
Па се пребројавамо. Да видимо колико ће бити рамена која ће носити пушку?
Не разумијем ту врсту математике.
Ваљда је битније, имамо ли јасан циљ и методу како до њега доћи, него списак оних који на томе раде.

Наша друштва треба да раде оно због чега постоје.
Неки да пјевају, нека играју и свирају, неки да се баве српским језиком и писањем књига, вечерима поезије,неки израдом народних ношњи и организацијом прела, неки спортом, његовањем традиције и важних датума, организацијом путовања у родни крај, и тако све редом.
Некада појединци могу учинити већу корист за свој народ него било каква удружења.
Не смијемо занемарити појединце, који су даровити и спремни да се жртвују за добробит свога народа.
Оно што је најважније, требало би да се међусобно уважавамо и поштујемо.
Да се одазивамо једни другима и идемо у госте, да би неки други пут, ми били домаћини.

Сарадња и комуникација са властима на свим нивоима је неопходна.
Ми Крајишници смо увијек били одани својој држави, увијек лојални и конструктивни.
Ми се морамо борити за бољи живот наших људи.
Да остваре сва своја права као равноправни грађани, а не да буду дијељени по томе, припадају ли некој странци или не.
Наша друштва морају бити деполитизована, иначе ће нестати.

А ко год жели у политику, добро је дошао.
Јавно и транспарентно.
Е ту је потребна масовност, да би се узело што више гласова.
Уђите у политичку странку, или оснивајте неку нову. Па окупљајте широке фронтове.

И да не бих више клепетао,
поставићу и ја ево, два питања, из најбоље намјере, како би се отклониле неке сумње или дилеме:

ПИТАЊА:

1. У позиву на манифестацију "Крајишке игре, пјесме...." пише да се она организује већ шесту годину! Како је то могуће, кад је лани била прва по реду, а Координација је основана и уписана у АПР, 2016. године?

2. Да ли бисте били љубазни да објавите списак тих 48 удружења, чланица Координације, и да за сваку напишете колико има активних чланова? 


Ако буде одговора на ова питања, бићу захвалан.
Свако добро ти желим!

Сава Смољановић



Нема коментара:

Постави коментар

Коментар: